O medijaciji

by

Šta je medijacija?

Medijacija je proces u kome treće neutralno i nepristrasno lice, medijator, usmerava komunikaciju između strana u sukobu, i korišćenjem posebnih tehnika i ve- ština, pomaže u pregovorima koji imaju za cilj postizanje zajednički prihvatljivog sporazuma kojim se njihov spor ili sukob rešava. Radi ostvarenja tog cilja, medija- tori koriste pre svega veštine komunikacije i pregovaranja, ali ne donose odluku u sporu niti imaju mogućnost nametanja rešenja.

Osnovni principi medijacije

Medijacija je proces čije faze i koraci nisu strogo definisani zakonom, te spada u neformalne načine rešavanja sukoba. Medijatori se stoga u svom radu oslanjanju na osnovne principe, od kojih su najvažniji dobrovoljnost, poverljivost, neformalnost, privatnost i hitnost.

Dobrovoljnost je verovatno osnovni princip medijacije koji određuje celokupan proces: strane u sukobu same odlučuju da li će ući u medijaciju ili ne, imaju moguć- nost izbora medijatora i samostalno odlučuju o zaključivanju delimičnog ili pot- punog sporazuma. Ovo takođe znači da strane u sukobu mogu u svakom trenutku napustiti medijaciju i rešavanje konkretnog spora nastaviti u nekom drugom po- stupku. Ovaj princip je velika prednost medijacije u odnosu na druge postupke, jer stranama u sukobu nijedan sporazum ne može biti nametnut, čime one zadržavaju potupnu kontrolu nad ishodom spornog odnosa.

Princip poverljivosti znači da svi predlozi, izjave ili ponude iznete u toku medija- cije u svrhu pregovaranja i postizanja sporazuma, ne mogu biti korišćene u nekom drugom postupku, niti iznošene u javnost, ukoliko se strane drugačije ne sporazu- meju. Ovaj princip predstavlja opšti standard medijacije i vezuje kako strane u su- kobu, tako i medijatora. Čak i činjenica da se medijacija uopšte odvija, predstavlja poverljivu informaciju. S druge strane, interna poverljivost obavezuje medijatora da sve što mu je jedna od strana poverila u odvojenom razgovoru, ne sme preneti drugoj strani bez izričitog odobrenja. Ovo je od velike pomoći da bi se stvorili uslovi za vođenje otvorenih i direktnih razgovora između strana i medijatora, koji po pravilu omogućavaju lakši i brži dolazak do rešenja spora.

Sam postupak medijacije nije detaljno regulisan, već ga vodi medijator u dogovoru sa stranama učesnicama postupka. Proces medijacije ima svoje faze, a medijator svoje ciljeve i zadatke, ali kojim redosledom i u kom trenutku će se odvijati pojedine faze nije strogo propisano, već zavisi od oblasti medijacije, okolnosti konkretnog slučaja, potreba učesnika, kao i od stila medijatora. Stoga je medijacija neformalan proces, za razliku od sudskog ili drugog formalnog postupka rešavanja sporova u kome su procedure detaljno propisane. Zato često kažemo da medijator vodi proces, a strane kontolišu rezultat.

Za razliku od sudskog postupka koji je po pravilu javan, medijacija je strogo privatan postupak. To znači da u medijaciji mogu učestvovati samo medijator, strane u sporu, njihovi punomoćnici ili zastupnici, i eventualno treća lica, ali samo ukoliko se sve strane o tome saglase. Ovaj princip je veoma bitan, jer omogućava da strane sa medijatorom podele svoje najdublje lične ili poslovne interese i potrebe, što ne bi bilo moguće u slučaju javnosti postupka.

Postupak medijacije se označava i kao hitan, odnosno brz postupak. Uobičajeno, medijacija traje mnogo kraće nego sudski proces i sporazum se u velikom broju slučajeva postiže nakon jedne ili dve medijacijske sesije, za čije organizovanje je potrebno najviše dva do tri meseca. Pored toga, medijacija ne može dovesti do prekluzije, jer sam Zakon štiti strane od nastupanja zastarelosti, niti gubitka bilo kakvih prava u slučaju nepostizanja sporazuma. Stoga je medijacija idealna tehnika za pokušaj mirnog rešenja spora pre pokretanja bilo kakvog formalnog postupka.

Ovlašćenja medijatora

Za razliku od sudije ili arbitra, medijator nema ovlašćenje da donosi odluku kojom se konkretni spor rešava. Medijator nije ni advokat niti pravni savetnik strana u sukobu. Medijator postupa neutralno i mora obezbediti ravnopravan položaj svim stranama. Medijator ne postupa na osnovu dokaza i ne odlučuje ko je u pravu, a ko nije. Umesto toga, medijator pomaže stranama u sporu da identifikuju prave uzroke sukoba i da se usmere na moguće načine prevazilaženja problema u budućnosti, umesto kažnjavanja, osvete ili utvrđivanja odgovornosti za događaje iz prošlosti. Osim u izuzetnim slučajevima, medijator ne daje predloge niti svoje mišljenje o „pravičnom rešenju” spora, već pomaže stranama da sagledaju zajedničke interese i potrebe u potrazi za mogućim rešenjima koje će same usvojiti. Ipak, u izuzetnim situacijama koje će biti kasnije opisane, medijator može da iznese svoje mišljenje, ali ono nije obavezujuće.

Prednosti medijacije u odnosu na sudski ili drugi postupak

Za razliku od sudskog postupka koji je formalne prirode i prinudan za tuženu stranu, medijacija je potpuno neformalan i dobrovoljan postupak u koji obe strane ulaze sporazumno. Takođe, medijacija je privatan postupak u kome je uvek isključena javnost. U medijaciji se ne izvode dokazi niti se dokazuje koja strana nije u pravu, već strane uz pomoć obučenog medijatora pregovaraju i fokusiraju se na tačke u kojima se slažu. Supotno sudskom postupku, gde sudija donosi odluku, u medijaciji su strane te koje zajedno donose odluku u vidu sporazuma, dok medijator samo ima ulogu neutralne treće strane koja kontroliše postupak i pomaže u pregovorima koji omogaćavaju stranama da dodju do zajedničkog rešenja. Medijator je odgovoran da obezbedi nesmetano odvijanje postupka medijacije, dok je odgovornost za ishod postupka na stranama u sporu. Jedna od važnih osobina medijacije je da je jeftin i brz postupak za razliku od sudskog rešavanja sporova koje dugo traje i finansijski opterećuje obe strane u sporu. Medijatori rade u atmosferi koja ne sme podsećati na sud ili neki drugi formalni postupak u kome se donosi odluka o tome ko je u pravu, a ko nije. Umesto toga, medijator treba da uspostavi atmosferu koje je pogodna za konstruktivan razgovor i pregovaranje i koja će pomoći postizanju zajedničkog sporazuma.

Pravni okvir za medijaciju

U Srbiji, medijacija je regulisana Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova, kao i nizom podzakonskih akata, koje možete pogledati u rubrici „Medijateka„.